Stanko iz Priboja, naizgled običan muškarac sa stabilnim životom u Beogradu, odlučio je da u trenucima najveće ranjivosti svoje supruge – kada je bila tek porođena, iscrpljena i još uvek u bolovima – potraži utehu u naručju druge žene. Danas, sa distancom i gorčinom u grlu, odlučuje da ispriča svoju priču. Ne da bi tražio sažaljenje. Već da bi priznao koliko lako muškarac može izgubiti ono najvrednije – porodicu, poverenje i poštovanje.
"Nisam ponosan na ono što sam uradio. Ako me pitate da li bih sve isto ponovio – ne bih. Ali tada, bio sam drugačiji čovek. Sebičan, površan i slab. Sve ono čemu se danas gnušam u drugima, tada je bilo ogledalo mog karaktera.
Zovem se Stanko, rodom sam iz Priboja, danas živim i radim u Beogradu. Imam 39 godina, stabilan posao u logistici, auto, stan – ono što se spolja gleda i broji. I bio sam u braku sa ženom koju sam mislio da volim. Irenu sam upoznao još na fakultetu, u vreme kad je ona tek upisivala četvrtu godinu. Bila je nenametljiva, topla, skromna, bez maske i prenemaganja. Upravo takva me je osvojila. Ubrzo smo počeli da živimo zajedno, a onda se i venčali.
Kada je zatrudnela, činilo se da se ostvaruje sve ono o čemu sam godinama pričao – porodica, naslednik, stabilnost. Ipak, kako su meseci prolazili, ja sam se u tišini udaljavao. Nisam znao da to uopšte može da se dogodi – da ti žena nosi dete, a ti da je posmatraš kao stranca.
Irena se menjala. Telo joj je bilo otečeno, stomak ogroman, lice bledo i često umorno. Po ceo dan je ležala, borila se sa mučninama, kasnije sa bolovima u leđima i nesanicom. Nije imala ni snage ni volje za doterivanje, a meni – meni je to počelo da smeta. Nije me više uzbuđivala. I umesto da budem uz nju kao podrška, ja sam gledao napolje.
U firmi sam imao koleginicu, Tamaru, mlađu, zgodnu, sređenu, puna komplimenata. Ona me je gledala kao muškarca, dok me je moja žena – ja sam to sebi tako u glavi opravdavao – gledala samo kao pomoćnika za kupovinu i vožnju do lekara. Počelo je sa porukama, flertom, a ubrzo se pretvorilo u nešto mnogo prljavije.
Dok je Irena ležala kod kuće sa otocima na nogama i trudničkim bolovima, ja sam spavao sa drugom ženom. I to više puta. I nisam se zaustavio ni kada se porodila.
Porodila se krajem februara, carskim rezom. Naš sin, Viktor, došao je na svet. Video sam suze u njenim očima dok ga je držala, dok ga je prvi put podojila, dok mi je pružila ruku u sobi prepunoj tihog svetla. Pomislio sam: „Sad je kraj mojim glupostima.“ Ali nije bio.
Samo par nedelja kasnije, ponovo sam bio sa Tamarom. I sve sam više bežao iz kuće. Pronalazio sam opravdanja – posao, gužve, umor. Irena je ćutala. Nikada mi ništa nije rekla direktno. Samo je gledala u mene tim njenim tihim, razočaranim očima koje su kao da mole, ali bez glasa.
A onda – jednog dana kad sam se vratio kući – njih nije bilo.
Ni Irena, ni dete. Ni jedna stvar u njenom ormaru. Na stolu poruka, običan papir iz sveske, rukom napisana:
"Stanko, nemoj da me tražiš. Irenu više ne poznaješ. Našla je svoju sreću. Hvala ti na sinu. Budi mu bolji otac nego što si meni bio muž."
Svet mi je pao. Doslovno. Iako nisam zaslužio ništa manje. Zvao sam je, molio, slao poruke, zvao sve koje poznajem. Niko nije hteo da mi kaže gde je. Tek posle sam saznao da je otišla kod sestre u Švedsku. Počela novi život. Sama, ali slobodna. I srećna, bar tako kažu.
Danas, viđam sina jednom, dvaput godišnje, kad mi Irena dopusti. Ne govori ništa ružno pred njim. Ne koristi ga da me kazni. Samo je tiha. I daleka. I ravnodušna. A to je gora kazna od bilo koje uvrede.
Varao sam ženu koja mi je dala dete jer nisam mogao da podnesem njeno telo dok je stvaralo život. A sada svakog dana gledam sebe i pitam se – kakav sam to čovek bio?
Možda ova ispovest Stanka iz Priboja neće promeniti moj život, ali ako spreči makar jednog muškarca da napravi istu grešku, onda nije uzalud napisana.
