U jednom selu kod Vrdnika, gde su ljudi decenijama živeli u ritmu crkvenih zvona, slave i praznika, pre više od 3 decenije dogodilo se nešto što se i danas prepričava sa nevericom. U središtu ove neobične porodične drame bio je otac Aleksandar, ugledni pravoslavni sveštenik, poznat po strogim propovedima, ali i duhovnim savetima koji su često pomagali meštanima da pronađu smisao u najtežim trenucima.
Njegov sin Lazar, jedini naslednik i ponos porodice, godinama je pokazivao interesovanje za duhovnost. Već kao dečak, znao je napamet psalme, služio kao pomoćnik u oltaru i svi su ga videli kao budućeg sveštenika — možda čak i episkopa. Ali, niko nije mogao da predvidi kuda će ga put vere zaista odvesti.
Nakon teoloških studija u Beogradu, Lazar je otišao na postdiplomske studije u Jerusalim. Tamo je, kako kažu ljudi bliski porodici, doživeo duhovnu preobrazbu. Upoznao je jednog sufijskog učitelja, čoveka koji mu je, kako je Lazar kasnije govorio, „otvorio dušu i pokazao Boga bez granica“. Umesto da se vrati u Srbiju i nastavi porodičnu svešteničku lozu, Lazar je odlučio da pristupi jednom manastiru u Galileji, koji pripada drevnoj grani hrišćanstva — koptskoj crkvi.
Vratio se kući samo jednom — da se oprosti.
Otac Aleksandar ga nije pustio ni da kroči u kuću. Pred kapijom mu je rekao:
„Ti si izabrao put protiv vere mojih otaca. Nisi više moj sin. Moj sin je umro kad je obukao tuđe mantije.“
Lazar je tada, kažu komšije koje su posmatrale scenu izdaleka, samo spustio glavu, poljubio zemlju ispred kuće i rekao:
„Ako je Bog jedan, naći će nas zajedno. Ako nije, neka me onda pogrešan put vodi do Njega.“
Dok se okretao da ode, na pragu se pojavila njegova majka, tiha i bleda, sa maramom na glavi i rukama koje su drhtale.
Prišla mu je, i iako ga nije smela zagrliti pred mužem, nežno mu je stavila ruku na rame i prošaptala:
„Ja ću ti uvek ostati majka. I kad mi zabrane da te volim, ja ću te voleti u molitvi. Gde god da ideš, nosi sa sobom ono što sam ti šaptala dok si bio beba: 'Budi dobar i ne boj se svetlosti.'“
Lazar joj se tada prvi i poslednji put u životu obratio sa „majčice“, i poljubio joj ruku kao ikonu.
Vest o svemu proširila se munjevito. Ljudi su nagađali, osuđivali, šaputali iza kapija. Neki su podržali oca Aleksandra, smatrajući da se mora braniti „čistota vere“, dok su drugi tiho govorili da nijedna vera ne opravdava gubitak deteta.
Majka je preminula godinu dana kasnije, tiho, kao i što je živela. Pred smrt je zamolila da joj pod jastuk stave malu ikonu Svetog Franje Asiškog, koju joj je Lazar jednom poslao poštom iz Italije, sa porukom:
„Znam da znaš da je svetac. Nije naš, ali je Božji.“
Otac Aleksandar je dve godine kasnije preminuo, a prema rečima njegovog najbližeg prijatelja, dan pred smrt je rekao:
„Nisam siguran da li sam zadržao veru, ali znam da sam izgubio sina. I to nije pobeda.“
Lazar je danas iguman malog manastira u Egiptu, vodi sirotište i bolnicu za leprozne. Nikada se nije vratio u Srbiju, ali redovno uplaćuje sredstva za obnovu lokalne crkve u svom selu. Jednom godišnje, na dan Svetog Save, šalje pismo — bez adrese, bez potpisa. Samo u koverti stoji rečenica:
„Za onog ko me je učio da volim Boga, čak i kada boli.“
