Mnogi pretpostavljaju da je dijabetes samo manja fizička neprijatnost – nešto sa čim se lako živi, kao da je to isto što i iščašeni zglob ili život bez slepog creva (jer, čemu ono uopšte služi?).
Ali jeziv susret kasno u noć koji je podelila Dori Natal otvara svima oči koliko ova bolest može biti opasna.:
U trenutku kada sam napravila ovu fotografiju, već sam Luki dala tabletu glukoze da podignemo nivo šećera u krvi. Nisam mogla ništa više da uradim osim da čekam. I dok sedite tako, nemoćni, čekajući da mu se šećer povrati – kao što ste to radili hiljadama puta ranije i kao što ćete, nažalost, raditi još toliko puta – ne možete a da se ne osetite usamljeno. Usamljeno u svetu koji ne razume koliko je dijabetes tip 1 opasan, nepredvidiv i neumoljiv.
Zato sam napravila ovu fotografiju. Da bih mogla da podelim priču. Jer ako ne pričamo o tome – kako će ljudi znati?
Pet minuta pre tog trenutka svi smo spavali. Niko nije proveravao šećer, niko nije bio budan. I baš tada, kad nam je gard spušten, kada pokušamo da živimo „normalno“, dijabetes napada. Tiho i opasno.
I tada se pojavio on – Džedaj. Naš verni pas.
Skočio je s kreveta, pa se vratio. Osetila sam ga, ali me nije probudio. Onda je legao na mene. To me trgnulo. Ustala sam, pogledala Luku – CGM (uređaj za kontinuirano praćenje glukoze) je pokazivao 100. Sve je delovalo u redu. Ali Džedaj nije odustajao. Nije se vraćao na svoje mesto. Odbijao je da se pomeri. Tada sam znala – nešto nije u redu.
Probudila sam se u sekundi. Uzela sam iglu i testirala Luku – bio je na 57. Previše nisko. I to je padalo brzo. Da ga Džedaj nije probudio – ne smem ni da zamislim šta bi se desilo.
Luka je ležao tik pored mene. Nije se sam probudio. Nikada se nije sam probudio zbog niskog šećera. On se oslanja na nas. On zaspi svake noći ne znajući da mi ne spavamo, da proveravamo, da pazimo. I da imamo psa koji čuva njegov život.
Džedaj je obučen i treniran godinama da prepozna padove i skokove. Jer to je dijabetes. Ne pita kada. Ne pita gde. Samo dođe. I tada vam život visi o koncu.
Zato, ako se pitate zašto sam napravila ovu sliku – napravila sam je da bih pokazala svetu kroz šta prolazimo. Da bih pokazala koliko dijabetes tip 1 menja život. Da bih vas zamolila da ne sudite.
Luka je primio na hiljade uboda. Počeo je sa dve godine. I neće stati, sve dok se ne pronađe lek.
Zato, ako poznajete nekog s dijabetesom – podržite ga. Pitajte kako je. Naučite osnovne znake niskog i visokog šećera. I nikad ne zaboravite: iza osmeha često se krije borba koju ne vidite.
