Mira je ceo život žrtvovala sebe i bila posvećena drugima, međutim, tek kad je napunila 56 godina shvatila je da treba da promeni život iz korena. Našla je 20 godina mlađeg ljubavnika, a njenu ispovest prenosimo u celosti:
U zemlji gde se još šapuće kad žena obuče kraću suknju posle pedesete, teško je priznati da si živa, da ti srce još zna da zadrhti, da ti koža pamti dodir. Ali ja sam rešila da više ne ćutim. Da kažem, onako ljudski, iz srca: nisam luda, nisam bezobrazna, nisam "stid za decu" – ja sam samo žena koja se usudila da voli. I neka me ljudi sude, al’ nek bar čuju celu priču.
Zovem se Mira. Imam 56 godina. Radim kao prodavačica u malom marketu u jednoj varošici. Udata sam bila skoro tri decenije. Moj muž – dobar čovek, ali s vremenom smo postali kao dvoje podstanara u sopstvenom braku. Nemaš više s kim ni da se posvađaš, ni da se nasmeješ, ni da prozboriš iskreno.
Deca odrasla, otišla svojim putem. Kuća tiha. A srce – srce pusto, al’ još kuca.
Upoznala sam ga slučajno. Došao je da menja gume na autu kod mog brata, ja mu skuvala kafu. On – 36 godina. Visok, nasmejan, oči mu svetlucaju kao da život nije težak. Zvao me "gospođo" i pomagao mi oko kesa. A onda počeo da dolazi češće, pa da ostane duže.
U početku sam se borila sa sobom. "Šta će ti mlad dečko, sram te bilo!", govorila mi je ona žena u meni što je trpela ceo život. Ali onda sam se pogledala u ogledalo – i prvi put posle mnogo godina videla živu osobu. Ženu. Ne majku. Ne suprugu. Ženu. Svojom sam rukom skinula burmu.
On me zove "moja lepotice". Ne pita za godine. Kaže da ga grejem pogledom. Da sam mu mir i ludilo u isto vreme. I ja – umesto da brojim bore, počela sam da brojim zagrljaje. Umesto da plačem što starim, ja se smejem jer volim.
Znam šta svet misli. Da sam "plen", "usamljena žena", "kriza srednjih godina". Ma nek misli. Ja znam da sam se konačno probudila. I neka traje dan, mesec, godinu – ne marim. Jer ja više ne živim u strahu. Živim u istini.
Ne kajem se. Ni najmanje. Jer nisam nikom ništa ukrala – samo sam sebi vratila život.
