Godine 1905. godine u Srpskom književnom glasniku objavljena je priča „Utisci života". Po naslovu ni po čemu izuzetna, ali zato po sadržaju više nego provokativna. Iza inicijala L.M. krilo se ime autorke koja je početkom prošlog veka glasno progovorila o strastvenim osećanjima žene prema drugoj ženi. Zbog te je žene, štaviše, kako biografski podaci stidljivo pokazuju, najverovatnije pokušala da se ubije i sa njom čak - izašla i na dvoboj.
Leposava Mijušković rođena je 1882. u Vukmanovcu, nadomak Jagodine. Otac Živko bio je po zanimanju potkivač, ali je (neobično za to vreme) svojoj deci obezbedio visoko obrazovanje. Leposava tako odlazi u Beograd na Višu žensku školu, završava je kao najbolja učenica, primivši za to počast koju joj uručuje lično kraljica Natalija, a potom putuje i na školovanje u Cirih.
Švajcarska je u to vreme imala najliberalnije univerzitske zakone u Evropi, i još od 1867. na tamošnjim fakultetima mogle su da studiraju i žene. Među njima su od kraja 19. veka bile i Srpkinje iz Austrougarske i Srbije, među kojima je, pored ostalih, Delfa Musić, udata Ivanić, ćerka Ivana Musića, jednog od vođa Hercegovačkog ustanka, koja je s Nadeždom Petrović 1903. osnovala Kolo srpskih sestara, a 1897-99. studirala hemiju u Ženevi, zatimMileva Marić iz Kaća, udata Ajnštajn, koja u Cirihu 1896. upisuje studije matematike i fizike, Milana Bota iz Kruševca, Ružica Dražić iz Šapca, Ljubica Rakić iz Jagodine i njena prijateljica - Leposava Mijušković.
Leposava šalje Srpskom književnom glasniku priču Utisci života. Sledeće godine javlja se sa još tri priče: Mirišu jorgovani, Blizu smrti i Bolna ljubav, sve potpisane inicijalima L.M.
Ispovedna proza
U ovim pričama Leposava Mijušković piše o pobunjenoj intelektualki koja razjareno voli, želeći da uživa u slobodnoj lezbejskoj ljubavi i vanbračnim vezama. U svojoj prvoj priči Utisci života, autorka u ispovednim fragmentima oživljava traumu rastanka dve prijateljice, evocirajući uspomene iz perioda koji prethodi razlazu. Odnos između dve žene je strastven i otkriva se kroz delikatnu igru zavođenja i naklonosti. Njihov odnos je napet, jer nikada do kraja ne postaje ljubavnički: „Idem... samo... i - osetih nežan pritisak vrelih uzdrhtalih usana na svojem čelu. I otrgoh se!... Kako sam te volela!"
Kada se u životu jedne od njih pojavi muškarac koji nudi brak, druga će postati ljubomorna i razočarana. Tada besno svoju prijateljicu naziva „lažnom ženskom", ne razumevajući kako jedan muškarac može, kako kaže, „zadovoljiti ženu poput nje". Sa očekivanim cinizmom opisuje društveni poredak i položaj žene u njemu: „Potoni u taj opšti život, u taj sitan svakidašnji posao, gde ih je hiljadama zadovoljnih i ako ne misle dalje od sebe.(...) I ja vidim šta mi treba raditi da ne propadnem - da se udam! Da volim svog muža, da rađam decu, da zasnujem porodicu, da budem pokorni rob celog tog sveta." Takav život je za nju neprihvatljiv, a u sistemu koji nema razumevanja za ljude poput nje, i kao jedini izlaz i kao izraz revolta ona vidi - smrt.
Pokušaj samoubistva opisan je u narednoj priči pod nazivom Blizu smrti, koja se prirodno nastavlja na Utiske života. U ovoj priči junakinja progovara o traumatičnom nasleđu - samoubistvu svoje majke, što se poklapa i sa životom Leposave Mijušković, koja je odrasla bez majke, za koju se pretpostavlja da se ubila.
Junakinja ove priče je u bolnici posle pokušaja samoubistva, gde s ludačkom preciznošću uspeva da oživi dijalog rascepljene ličnosti. U nekoliko redaka Leposava Mijušković uspeva majstorski da predstavi svu kompleksnost odnosa s prijateljicom - ćutanjem, pokretima i šturim rečenicama. Dolazak tužnog i nemoćnog oca ćerki u bolnicu budi jake emocije, takve da se čini kako je Leposavino stavljanje svojih junakinja u heteroseksualni narativ u naredne dve priče i neka vrsta iskupljenja.
U priči Bolna ljubav Leposava Mijušković opisuje vanbračnu vezu devojke i starijeg muškarca. Njena junakinja, svesna svojih osećanja i seksualnosti, jasno pokazuje da želi da uživa u slobodnoj ljubavi, preuzima inicijativu i predlaže udvaraču da uplove u vanbračnu avanturu. Po logici sveta koji takve izlete ne dozvoljava, i ova se priča morala završiti tragično - ali ovoga puta smrću junakinjinog ljubavnika.
Naposletku, u njenoj poslednjoj objavljenoj priči pod nazivom Priča o duši s večitom čežnjom (1907), glavni junak je muškarac, ali podjednako dezorijentisan i nesnađen kao i junakinje njenih prethodnih priča, u vanbračnoj aferi sa ženom koja je pobunjena intelektualka. Ovde je muškarac taj koji je na kraju ostavljen i nakon razlaza umire.
Tip moderne žene
Ove priče Leposave Mijušković, objavljene u nepune dve godine, naišle su na odličan prijem. Jedan od prvih koji je Leposavin talenat pozdravio bio je i najuticajniji kritičar tog vremena - Jovan Skerlić.
U članku Srpska književnost 1906. godine, Skerlić sudi da te godine nema značajnih novih imena i dela naročite vrednosti, ali ipak izdvaja ime dotad nepoznate devojke koja je u srpsku književnost ušla na najprovokativniji način:
„Mlada devojka Leposava Mijušković javila se sa tri odlične, sumorne, nemirne, gotovo neuropatske pripovetke, koje možda označavaju književni pravac, ali su svakako veoma individualne, veoma impresivne psihološko-simboličke vizije i ispovesti, pisane vrlo jednostavnim, ali pri tome i vrlo umetničkim i originalnim jezikom. Ona i pesnikinja Danica Marković predstavljaju tip moderne žene u književnosti."
Za Skerlića, Leposavine priče su radovi s retkim i originalnim osećanjima, puni intimnosti i bolne osetljivosti, koji otkrivaju „jako razvijenu samostalnu ličnost i sasvim originalan talenat". Skerlić, koji je anatemisao Disa i Pandurovića, i kome je kasnije smetala glavobolja Isidore Sekulić, afirmisao je Leposavu Mijušković, autorku verovatno prve nedvosmisleno homoerotske proze na našem jeziku, u čijim pričama nalazimo pokušaj samoubistva i mračne depresivne epizode.
Pored Skerlića, o Leposavi Mijušković je nešto kasnije pisao i Branko Lazarević, ubrajajući je među najbolje književnice tog vremena: „Kroz svoju poeziju, gospođe Jelena Dimitrijević, i Danica Marković, i gospođice Isidora Sekulić, i Anica Savić, i Leposava Mijušković, ljuto napadaju muškarce, i žale se na njihova kosmopolitska, neverna i široka srca..."
Međutim, životni i književni put Leposave Mijušković naglo se, pod nikad nerazjašnjenim okolnostima prekida: 1910. ona umire. Jovan Skerlić je tada napisao: „Rana Smrt Leposave Mijušković lišava srpsku književnost jedne lepe nade... Njen stil, književan i lep, imao je u sebi nečega ličnoga, što se skladno poklapalo sa iskreno autobiografskim karakterom njenih pripovedaka." Skerlić je očito znao koji su elementi Leposavine proze imali autobiografski karakter.
Uzrok smrti ne pominjati
Ko se krije iza književnog lika prijateljice iz priča Leposave Mijušković? Njena književna i životna povest, po svemu sudeći, ne može do kraja biti osvetljena bez pažljivijeg pogleda na njen odnos s prijateljicom Ljubicom Rakić.
Leposava Mijušković i Ljubica Rakić su iz Jagodine. Zajedno su otišle da studiraju u Cirih, odakle se, verovatno početkom 1910, vraćaju u rodnu Jagodinu i u jednom selu zapošljavaju kao učiteljice. Njih dve su po svim svedočenjima bile nerazdvojne, a beogradska i jagodinska čaršija znale su štošta o ovom odnosu, što možemo slutiti iz škrtih zabeležaka iz tog perioda. Nekoliko meseci kasnije, 26. marta 1910, Leposava umire. Kao zvaničan uzrok smrti porodica je navela tuberkulozu.
Nakon smrti Leposave Mijušković, zagrebački Savremenik 1910. godine donosi punih šest stranica o njoj iz pera Elze Kučere, Leposavine prijateljice sa studija u Cirihu i jedne od prvih žena iz Hrvatske s doktorskom titulom. Ovaj tekst, kojim se u jednom svom radu bavi Slavica O. Garonja-Radovanac, jedini detaljnije osvetljava ličnost i sudbinu Lepe Mijušković.
Evocirajući sećanje na mrtvu prijateljicu, „ponosnu djevojku koja neće i ne može da se svija", kako kaže, ona priče Utisci života i Blizu smrti povezuje s Leposavinom intimom.
Tužne priče o bolnoj ljubavi
Čitajući njene priče u biografskom ključu, Elza Kučera pominje „potresno tužnu priču o bolnoj ljubavi", o kojoj je Leposava pisala: „Kako mlada, strasna djevojka, puna života, prvi put osjeti moć nečega silnoga, što se nalazi izvan nje, a što je kadro da sruši sav njen dotadašnji duhovni život, kako prvi put oćuti želju, da živi samo za sebe i za svoje uživanje i tako jasno shvaća kako se griješi. Kad napokon pojmi da je to ljubav, onda joj se cijelim svojim bićem podaje (...) Sad se ispostavlja, da i ta jedinstvena, strastvena velika ljubav, koja ništa ne pozna van sebe, ni društvenih, ni vremenskih granica, po svojim konzekvencama vodi u smrt s jedne, a u duševni paroksizam s druge strane. Sve te snažne, bolne negacije, tako živo, plastično prikazane, maljem, čini se, da su iz kamena isklesane, a iz svakoga retka kao da izbija krv, kojom je napisan. Zamislih se. - I sad je ona među nama!"
Elza Kučera opisuje kako se u Cirihu 1906. upoznala s Leposavom na „subotnjem skupu Gorskog vijenca", i postala s njom bliska: „Vitka, oštra pojava neobično blijeda lica, napola zatvorenih, pronicavih očiju. Čelo joj je bilo visoko, isprekidano dubokim borama, - premda se inače vidjelo da je još vrlo mlada, - tamnosmeđa kosa glatko počešljana i savita... Pristupila mi je napola izvjedljivo napola ironički... Pružila mi je naglo nervoznu, snažnu ruku, činilo mi se, željezo bi mogla da savija. Pozdravih je možda za trun toplije, nego što se obično pozdravljaju novi došljaci u đačkom krugu, valjda što sam osjetila da je jedna od onih, koje dolaze jer ih goni želja za širim vidicima, za intenzivnijim duševnim životom, a ne zato da se poslije lakše proture životom, ili jer im se čini otmjeno studirati u inozemstvu... Razdražljiva, bolesna pomalo i neotesana učiteljica iz provincije, mislili su mnogi, premda se slabo tko usudio da to otvoreno prizna. A ona je prezirala te 'sitničave, kukavne, ćiftinske' duše, koje su nestajale u osobnostima, a nisu imale ni toliko hrabrosti da se prikazuju onakovima kakovi uistinu jesu... 'Tako malo ljudi ima među nama', govorila mi je često. 'Da li ih uopće ima?' Glasno, gorko bi se nasmijala. 'I sve te fraze, sve te laži, koje nose u srcu i na jeziku!' Od ljudi je uopće gotovo nadčovječno mnogo zahtijevala, a kad toga nije bilo, onda je mučila i njih i sebe. I nije marila, što ih muči. Nešto demonskoga se u takovim časovima javljalo u njenome biću. Kršila je individualnost onih koje je voljela, želeći da ih posve povuče za sobom, a onda ih je opet prezirala, ako nisu znali da se odhrvaju sugestivnoj snažnoj njenoj osobnosti. Tako je u vječnoj trzavici prolazila životom."
Kako je Leposava radila i pisala Elza Kučera opisuje sledećim rečima: „Inače je volila da se zavuče u svoju sobu, da se izvali u naslonjač, zavije u gusti oblak dima, paleći smotku za smotkom, i tako da radi. Anatomskim je tad nožem raščinjavala svoju vlastitu dušu. Tjedni su prolazili, a da nije izlazila, kad bi htjela da štogod napiše. Niti je pravo jela niti spavala. Tu nisu pomagali ni razlozi - ni molbe. Trgala je, što bi napisala, i opet bi pisala..."
Godine 1905. objavila je priču koja se smatra prvom lezbijskom prozom u srpskoj književnosti i koju je hvalio Jovan Skerlić. Umrla je 1910, verovatno od posledica dvoboja na koji je zbog ljubomore izašla sa svojom prijateljicom. A onda je zaboravljena. Ovo je priča o njoj
