Moja prva bračna noć bila je najgori dan u mom životu: Kad zažmurim, još uvek mogu da vidim drhtave ruke moje svekrve i njeno unezvereno lice

Elena je Ruskinja koja je godinama živela u Rusiji pre nego se preselila u Srbiju. Danas ona ima blizu 50 godina i sa nostalgijom se seća svog života u domovini. 

Otišli smo da studiramo u različite gradove, skoro se ni jednom nismo sreli u rodnom gradu za vreme praznika. Vreme je prolazilo sporim, odmerenim korakom.

Meni su se udvarali momci sa fakulteta, iz doma, ali nisam bila neko ko će da menja muškarce lako i brzo, a nisam se ni zaljubljivala tako. Svi moji prijatelji su me već čudno gledali, jer dok su moje drugarice ulazile u duge i ozbiljne veze, a sam samovala. 

Jedno leto sam se vratila u rodni grad na neki koncert. Žurka, vrućina, letnje haljina na sve strane. Odjednom u masi videla sam njega. Pritrčao mi je kao da je to sasvim prirodno i zagrlio me čvrsto, celim telom, kao da smo to do sada radili bezbroj puta. Cela sam se zalepila za njega i pomislila "Tu mi je mesto"...

Nije prošlo ni mesec dana, a ja sam na njegovo pitanje: "Hoćemo li da se venčamo?" rekla "DA".

Iako su nam roditelji bili komšije, nisu mogli biti različitiji jedni od drugih. Moji roditelji nisu bili spremni za svadbu. Majka je uzela neki kredit da bi nam dala nešto para, dok su roditelji mog verenika bili u euforiji i tako spremali svadbu naveliko da sam pomislila da imaju milione. 

Tokom priprema venčanja, često bih se zagledala u verenika koji je bio nekako tužan, distanciran... Nekako ga još uvek nisam znala dovoljno dugo da bih ga nešto pitala, pa sam sve nedoumice progutala. 

Kasnije će mi biti jasno da je sve znao, ali da nije smeo da mi kaže jer se plašio odbijanja. 

20. septembar, subota, naše venčanje....

Bila je to svadba na kojoj se veselilo, igralo i pilo, pilo, pilo... Gosti su nam darovali novac, kristalne setove, srebrne kašike, skupocene tkanine, posteljine... 

Naša prva bračna noć

Zamračena soba u kojoj se čuju gosti kako se vesele, muzika i dalje svira, igra se po stolovima. To je naše venčanje. Mi smo muž i žena i emotivno smo iscrpljeni. Ja se brinem kako će teći veče jer on mi je prvi muškarac. Muž ipak moli da večeras samo spavamo odvojeno, jer je umoran. Ali primećujem da tu ima nešto više, ipak ćutim. 

150 gostiju i dalje gromoglasno peva napolju i raduju se, a ja umorna odlučim da zaspim čim sam spustila glavu na jastuk.

6 sati ujutru, budi me uporno kucanje na vratima.

Budim se zbunjena i dezorjentisana. Ne mogu da se setim gde sam, a onda shvatim da me neko doziva s druge strane vrata. Otvaram ih i vidim svekrvu: "Dajte mi novac za venčanje, treba mi 4600 rubalja!“

Osećala sam kao da me opekla vrelom vodom. Zanemela sma i potpuno zbunjena i postiđena njenim ponašanjem, pogledala sam iza leđa u muža. On je sedeo ćutke na krevetu s strepnjom gledajući u mene. Očigledno, on je ovo očekivao. 

Uzimam sa stola kesu sa kovertama i istresam je na čaršav. Vidim svekrvu kako drhtavim rukama kida koverte i vadi pare. Broji grozničavo i kaže: "Dobro je, dobro je, ima dovoljno.. Evo vam ovo što je preteklo.."

Brojim onu siću i setim se da sam novac koji sam dobila od roditelja stavila u svoju belu torbicu od venčanja. Brojim i shvatam - biće dovoljno za bračno putovanje. 

Rodbinu smo ispratili u nedelju, u ponedeljak smo mamurali, a u utorak smo bili na moru. 

Prošle su godine, godine i godine, a ja i dalje vidim one njene drhtave ruke kako kidaju koverte, vade novac i broje ga... 

Mislim da mi je to najlošije sećanje na brak, ali ako je trebalo nešto loše da se desi, neka je to onda bilo odmah na početku... Njega sam volela i volim ga i dan danas. Međutim, mislim da nikad sebi nije oprostio što je tako kukavički reagovao i što ništa nije rekao roditeljima..."

Šta biste vi uradili na njenom mestu? Da li se vama nešto slično desilo? Pišite nam u komentarima...