Kada su Donalda Harvija 1970. godine zaposlili kao bolničara u jednoj bolnici u Kentakiju, na prvi pogled delovao je kao ambiciozni tinejdžer, očajan da pobegne iz siromaštva i izgradi bolji život.
Ali iznutra, bio je jezivi ubica u potrazi za žrtvama. Tokom 17 godina, Donald je brutalno ubio više od 80 pacijenata dok je radio u raznim zdravstvenim ustanovama. Stavljao im je otrov u hranu ili piće, ubrizgavao morfijum kada niko nije gledao, gušio ih jastukom tokom noći ili im stavljao HIV-zaraženu tečnost u kafu.
Kako mu je uspevalo da ubija gotovo dve decenije a da ne bude otkriven, pitanje je koje ni danas nema potpuni odgovor. Kada je konačno uhvaćen 1987. godine, nije pokazivao ni trunku stida zbog svojih dela, piše "Dejli mejl".
Naprotiv, brzo je priznao zločine i opisivao ih kao "ubistva iz milosti", tvrdeći da je bolesne žrtve samo oslobađao patnje. Njegova jeziva priča zaprepastila je svet krajem osamdesetih godina, a zbog uverenja da zapravo pomaže umirućim pacijentima, dobio je nadimak Anđeo smrti.
Donald je odrastao u malom planinskom mestu Bunvil u Kentakiju, a njegovi roditelji su bili siromašni proizvođači duvana. Imao je teško detinjstvo.
U intervjuu iz zatvora, godinama nakon suđenja, priznao je da je znao da je homoseksualac još kao dete, ali se borio sa svojim identitetom zbog strogo verskog vaspitanja.
"Biti veoma ženstven i homoseksualac nije bilo idealno u istočnom Kentakiju. Znao sam da postoje mesta gde je to prihvatljivije, a ovo je bila izrazito baptistička sredina", govorio je o svom surovom detinjstvu u kojem nije mogao da bude ono što jeste. Takođe je tvrdio da su ga napastvovali ujak i komšija "oko 13 godina."
Napustio je školu u devetom razredu i sa 18 godina se zaposlio kao bolničar u bolnici Merimont u Londonu, u Kentakiju.
Prvo ubistvo počinio je 1970. godine – ugušio je jastukom nedužnog osamdeseosmogodišnjeg pacijenta Logana Evansa, koji je bio primljen u bolnicu zbog moždanog udara. Tada je započeo jeziv ubilački pohod koji je trajao 17 godina i odneo živote čak 87 ljudi.
Donald je tvrdio da je većinu ubistava izvršio "iz milosti", jer je smatrao da oslobađa pacijente patnje. Rekao je: "Većina pacijenata koje sam ubio – porodice ih na početku posećuju... (ali onda) više ne dolaze. Ostaju sami, i strašno je ležati tako iz dana u dan... Zato sam ih oslobodio patnje, kao što bih voleo da neko mene oslobodi moje."
Međutim, priznao je i da je ponekad ubijao iz besa, opisujući sebe kao "dobru i brižnu osobu" koja ima "zlobu u sebi" kada je isprovocirana. Ubistva je izvršavao na razne načine – trovao je pacijente, isključivao respiratore, davao im previše morfijuma, gušio ih jastukom, onesposobljivao kateter ili im davao tečnosti zaražene hepatitisom B ili HIV-om.
Njegove žrtve nisu bile samo pacijenti – ubio je i svog dečka Karla Hevelera, nakon što je posumnjao da ga vara. Otrovao je i prijateljicu Dajanu Aleksander tako što joj je stavio hepatitis u kafu.
"Trebalo je da bude prijateljica i meni i Karlu, a samo je pravila probleme. "Valjda sam hteo da je naučim pameti. Bio sam samo besan i pomislio – eto..." rekao je o Dajani.
Gotovo dve decenije uspevao je da izbegne policiju, prelazeći iz bolnice u bolnicu kada bi neko postao sumnjičav. Ali konačno je uhvaćen 1987. godine, nakon što je pacijent Džon Pauel iznenada umro u bolnici u Ohaju, gde je Donald tada radio.
Obdukcijom su u njegovom telu pronađene velike količine cijanida, zbog čega je pokrenuta istraga.
Istražitelji su posumnjali u Donalda kada su primetili koliko se često selio iz jedne bolnice u drugu i pozvali ga na ispitivanje, gde je priznao zločine. Njegov advokat je tražio sporazum – ako tužilaštvo odustane od smrtne kazne, on će prihvatiti doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja i priznati sva ubistva – što je tužilaštvo prihvatilo.
Tačan broj ubistava i dalje nije poznat, ali je Donald tvrdio da ih je bilo 87 – od kojih je 37 potvrđeno.
U skladu sa nagodbom, priznao je svih 37 ubistava i osuđen je na doživotnu kaznu zatvora plus 20 godina. U zatvor u Toledu primljen je u oktobru 1987.
Na pitanje da li žali zbog zločina, rekao je: "Da."
"Za neka ubistva iz milosti, kada bih mogao da vratim vreme, opet bih ih izvršio. Za neka ne. Mnogo je zemalja koje priznaju ubistva iz milosti, ali od strane kvalifikovanih lekara. I dalje mislim da bih u nekim slučajevima uradio isto. U miru sam sa sobom... Mislim da, kada ispričam svoju priču, možda nekome pomognem. Možda neko ima iste probleme i prepozna ih, pa potraži pomoć. Tada ću osećati da sam možda ipak nešto postigao", rekao je.
U martu 2017. godine, nakon 30 godina provedenih u zatvoru, Donald, tada šezdesetčetvorogodišnjak, pretučen je na smrt od strane drugog zatvorenika.
