Milanče Radosavljević, pevač narodne muzike bez čijih pesama ne mogu da se zamisle veselja ili dobar provod u kafani, nikada nije dozvolio da ga slava promeni. Njegov put do uspeha bio je isprepletan neverovatnim događajima, prkosio je svemu što ga je ometalno da istraje u želju da se bavim onim što voli.
Rođen je u selu Barič kod Obrenovca 12. oktobra 1944. godine, a talenat i ljubav prema muzici nasledio je od oca koji je uspešno svirao više instrumenata. Harmoniku je prvi put video kod komšije 1957. godine i uskoro su mu roditelji kupili jednu, od tada se ne razdvaja od nje.
- Ja sam vam ratno dete. Moja majka je 1944. godine pobegla preko dva brda u Vranić i mene tu rodila. Od oca sam nasledio talenat za muziku, on je svirao sve instrumente osim harmonike i iako smo bili siromašni, u našoj kući je uvek bilo veselo“, kaže Milanče Radosavljević.
Presudan trenutak u njegovom životu bio je susret sa kompozitorom Aleksandrom Stepićem sa čijim orkestrom su u to vreme mnogi pevači snimali ploče. Ljubav prema pevanju i sviranju koju je pokazivao još kao dečačić, vremenom je prerasla u profesiju.
- Kako sam se rodio i kako sam počeo da hodam, tada sam počeo i da pevušim. Vrlo sam rano počeo da pevam i već tada znao neke vrlo teške pesme. Moj deda, još dok je pevao neke pesme, ja sam ih tada naučio, ne znam da li su to geni ili je nešto drugo u pitanju - rekao je za "Grand".
Smatra da svaki čovek, ipak, ima svoju sudbinu, a na njegovu je umnogome uticao jedan kovač.
- Ja sam rođen u vrlo teško vreme, ne mogu vam to ni objasniti, vreme rata, a moja mati je jedno dete rodila mrtvo, ja sam zapravo treće dete. Pre nego što sam se ja rodio, ona je pobratimila nekog čoveka koji je bio kovač, kovao je nešto po starim srpskim običajima i tradiciji i kada sam se ja rodio on je doneo 500 dinara, to su bile one prve pare nove Jugoslavije i stavio na moju kolevku - priča Milanče i otkriva da je kovač imao posebnu želju:
- Tražio je da mi se kupi harmonika od tog novca, to je rekao mojoj majci. Ja sam tada imao samo nekoliko dana života. Da li je to sudbina, otkud znam, ali kao da mi je stavio žig, etiketu šta ću ja biti u životu. Iako sam rođen sa neispravnim rukama voleo sam da sviram. Zaista imam razloga da verujem u sudbinu - naglasio je pevač narodne muzike.
Harmonikaš paralizovanih šaka
Milanče Radosavljević je rođen sa paralizom šaka, upravo to je bio razlog zašto niko od učitelja harmonike nije hteo da ga primi u svoju školu.
"Sećam se da sam nekoliko puta pitao jednog istog učitelja, Dragan se zvao, da me primi u školu za harmoniku i on nije hteo, govoreći mi da ne mogu normalno ni kašiku da držim, a ne da sviram instrument. Ali meni kao da je neko ugradio čip, samo sam hteo da se bavim muzikom i nisam odustajao. Uz puno truda i odricanja postao sam harmonikaš, ali i pevač. Na moju radost, ali i onih koji moje pesme slušaju godinama unazad", rekao je Milanče.
Malo ko je kao Milanče pesmama zavirio ljudsku dušu, međutim, put do jednog od omiljenih pevača iz naroda nije bio nimalo lak.
"Kada sam imao 19 godina jedna pijanica me je izmaltretirala tako da nisam mogao da spavam sledeća 3 dana. Samo sam razmišljao kako moram da ga ubijem, jer me je oterao u ludilo. Ozbiljno su me maltretirali. Mada onda kasnije sam počeo da se navikavam i sve mi je to postalo smešno. Onda je jednom tuča sa lancima u kafani izbila i svi su se razbežali. Međutim, ja sam morao da ostanem pored pojačala i da čuvam instrumente. Jer sam ja dao sve što imam u taj razglas i harmoniku", rekao je Radosavljević u emisiji "Puls Srbije" i dodao:
"Moraš da se navikneš na te stvari. Bilo je jednom kada sam svirao i kada sam na kraju morao sve iz džepa da izvadim. Ja sam pevao mladencima od 9 sati ujutru, do 12 noću. Nisam imao pauzu, već samo za toalet. Oko 12 sati su svi već gosti otišli i ostala su samo 3 pijanca. Oni bi me maltretirali do prekosutra. Ja sam tu prekinuo jer nisam više mogao. Oni su mi onda rekli da sve pare izvadim koje sam zaradio, a to je bilo tadašnjih 27.000 dinara. Ostavio sam sve te pare i krenuo kući. Međutim, krenuo je pljusak a ja sam samo imao šuškavac i mantil. Tada sam samo brinuo za harmoniku da mi ne pokisne. Ali onda sam čuo da oni odvaljuju tarabu i da oće da me biju tarabom. Rekao sam 'ako neko pođe, ja ću da pucam na njega', ali nisam imao ništa kod sebe. Mada oni su stvarno prestali da me prate i po najvećoj kiši, posle 7 kilometara, došao sam kući sa harmonikom", rekao je Radosavljević koji je istakao da je sutradan dobio upalu pluća i završio u bolnici.
Nije hteo nigde iz svog Bariča
U svom rodnom mestu izgradio je velelepnu kuću, a malo ko zna da je napravio i brojne poljoprivredne mašine koje mu koriste za rad u polju. Nikad nije prestao da gaji životinje i obrađuje želju..
"Sve što sam zarađivao uložio sam u kuću, jedna svirka - kupim prozor, od druge kupim vrata i sve tako u krug dok se žena i ja nismo skućili. Imanje nikad nisam zapostavio, znao sam nekad da u četiri ujutru dođem sa svirke, a ustanem u šest sati, sa radnicima oberem kukuruz. Sa svojih desest prstiju napravio sam spravu za razbacivanje đubreta, kao i grtalicu za sneg koja se prikači za traktor i od tih mašina jedino nemam kombajn", ponosno je rekao.
Urbana legenda o Milančetu
Pričalo se da je doživeo kliničku smrt nakon udara groma u drvo ispod kog je sedeo, a njegova porodica ga je zatim sahranila zajedno sa harmonikom. Kako su potom prepričavali meštani, porodica ga je sahranila, i to sa harmonikom, koju su pljačkaši odmah nakon sahrane pošli da ukradu. Ti nije bio kraj, te se priča dalje nadgrađivala. Proširio se glas kako je pravi je blagoslov što su lopovi došli po harmoniku, pošto je Milanče, kada je grob otkopan, bio živ.
Nakon dosta godina prepričavanje te čuvene legende, Milanče je gostujući na "Kurir" televiziji otkrio šta je zaista istina.
"Sada stavljam tačku na tu priču. Nemam pojma odakle potiče, ali znam da su je dosoljavali i znam i ko je dosoljavao. Nema istine u tome. Prvi put sam u Rušnju na svadbi čuo tu priču, došao sam kod majke i pričam joj: "Idu dvoje mladih i pitaju me da li sam poginuo!" Majka kaže: "Iju, šta sve neću čuti!" Kad nije pala u nesvest", Milanče je jasno poručio da u tome nema istine, ali da zna koje posle sve "dosoljavao".
Milanče ima dvoje dece i oboje su krenuli očevim stopama, te su uplovili u svet muzike. Ćerka je ćerka završila klavir i radi kao profesor u muzičkoj školi u Beogradu, dok je sin njegov naslednik u pevanju. Kako je istakao, najponosniji je na titulu dete petoro unučadi. Bio je član Udruženja muzičara 24 godine, a kasnije je otišao u invalidsku penziju.
